Ode_to_harmony

Da li ste ikada imali osecaj da vristite,
a glas uopste ne izlazi iz usta???
.
.
.
.
Sva vrata se zatvaraju i kao da imate samo jedan put kojim ne zelite da idete...opirete se ali vas vuce neka negativna energija.
Ne zelim da upadnem u zamku svojih osecanja, jer je to glupost. Cemu to? Samo mucim sebe, ionako ce se sve to zavrsiti jednom, ali kada??
Zbunjena sam jako.

Evo malo zanimljive poezije, koja je nastala po ugledu na Puskina, pre neke pola godine. I za zaljubljene duse je bas zanimljiva, barem tako mislim...

PISMO

Samo jos nekoliko dana,
Evo jos dva dana.
Znam da cu biti oblivena
Talasima iscekivanja,
Evo, samo jos nekoliko dana.
Jao, kada zazvoni na mojim vratima,
Istrcacu kao gladna psina
Koja jos u snovima ceka I
Zamislja trenutak strasti
Kada ce da zagrize uz brdo slasti,
Taj mali, tako mali zalogaj
Da ce u nesvest pasti.
Jao kada uzmem u ruke pismo,
Da, onda cu shvatiti da zajedno nismo,
Ali, opet, neceg ima, znam to u snovima,
U mislima, u svim iscekivanjima.
Da li da cutim, ili da placem,
Da li da sve moje zudnje preskacem,
Samo zbog te praznine I toga nicega
Sto stoji izmedju nas?!
Nije to nista. Sta su reke, planine
I brda za nas? Zasto da se obaziremo
Na neciji glas, koji ide protiv nas.
Na sta smo mi spali?
Svu nasu ljubav smo dali, da bi
Kasnije samo jedno pismo, makar jednu
Rec culi I saznali.
Neka, to je car ljubavi, ma zasto
Bi mi tu stali, kad smo vec
Sve nase dali da bi jedno jedno drugom
U srcu ostali.
Samo jos nekoliko dana,
Evo jos samo dva dana,
I svi moji snovi ce se obistiniti,
Ma nista onda ja necu kriti
Svaku tvoju rec iz pisma cu piti,
Svakako nasu ljubav uzljubiti.
A nakon toga sta mi sledi,
Vec ste culi vi,
U toj mojoj bedi, mozda ipak nesto zri?
Krenucu opet sve ispocetka,
U nadi da me sve ovo opet ceka.

P.S. Moram da vam se pohvalim: juce sam imala republicko takmicenje iz biologije i osvojila sam trece mesto!!!! Wow...:)))
Puuuuuuuussssssssaaaaaaaaaa svimmmmmaaaaaaaa!!!!!

Back from the death!!!

"Evo mene opet, evo mene opet. Bolji nego ikad ne zaboravljam nikad. Gde je sad ekipa koja nikad nije znal? Gde je sad ekipa, zabava je sala!" I da, zanimljiv pocetak...evo ja se vratih iz "mrtvih" takoreci. Stvarno nisam mogla da pisem dugo, bila sam prezauzeta i jos sam isla u Tursku 7 dana. Ljudi kako je Istanbul prelep!! Jako mi je bilo dobro, no da ne pricam sada o tome. Kod mene se svasta izdesavalo za to vreme, bas cudno, jer mi se do tada nista posebno nije desilo i onda odjednom sve navrlo...hahah ali neka ja to volim, sooper je osecaj. Daklem, konacno mi se neko svidja posle duzeg vremena, vec sam zaboravila osecaj leptirica u stomaku i kako je zanimljivo i uzbudljivo kada ti se neko svidja pa stalno si nesto u zurbi, trckas, ma sooper. Uposlednje vreme smo u gradu imali sooper svirke, pa sam se izivela, onda sam isla i u Novi Sad, tamo je bilo jos bolje, ma bas mi je krenulo prolece!!! I da, bas sada nesto razmisljam kako me nervira patetika...zato i pisem ovo ovako kruto, nabacani podaci. Bas sam u nekom tripu...a pesme koje mi naviru su sve neke depresivne, ali mocne... Ovo je bilo cisto da se javim da sam back...uskoro ce opet moje fantazije...nadam se da cemo se citati uskoro opet!!!! Ljubim vas...:))

Aloha... :)

Hello may dear friends... Evo ja posle nekoliko dana samo da se javim...nesto mi sa kompjuterom ne valja tj. konekcijom, pa ne mogu da pisem i redovno vas posecujem...evo sada sam u interteci. :) Dok ne popravim komp posecivacu vas kad budem mogla...Puno vas voli i ljubi vasa Dreadlocks!!! Kisses!!! :)

Uzivajte u avanturama jedne devojke koja kao ukleta ide iz baksuzluka u baksuzluk, i taman kada pomisli da je naisla na ono pravo, opet cvrc...Ah...ali uvek se lepo provede i izvuce nabolje moguce pouke...

EROTSKI PLES

Dodirni me.
Želim da se skamenim
pri susretu naših tela,
da zatvorim oči i pustim te u moj svet.

Poželi me.
Hoću da brodimo okeanima strasti,
da misli nam zaneme,
da nad telima nemamo vlasti.

Osećam.
Moj duh napušta razum,
obavija ti ruke, dodiruje ti usne,
na uvo ti šapuće,
želi celu sebe da ti dam.

Valovi daha prepliću se,
klize niz izgovorene reči.
Tragovi dodira sve dublji su,
urezano duboko, tu sećanje kleči.

Letim, odlazim,
na trenutak sve je nestalo.
Pogledaj me, samo da znam
da ništa nije prestalo.

Dodirni me.
Želim da osetim te pored sebe.
Pružiću ti ljubav, pružiću ti nadu,
možda ipak ja postojim samo za tebe?!

p.s. Dobila sam naredjenje da zamolim ljude da posete geko zanimljiva iskustva cete naci tamo!!! :)) pozz

Evo došlo i meni da malo objavljujem svoju poeziju...baš sam sinoć bila nekako u raspoloženju ove pesme...

Životna rapsodija

Poslušaj samo jecaje iz daljine.
Svaki krik nek’ ti ostane urezan,
duboki glas što izvire iz tmine,
opominje nas smrtnike, na poslednji spas.
U blatu klečim raširenih ruku,
posmatram crve zemaljske
kako spokojno proždiru život.
Vidiš li igde svetlost puku
gde osvetljava čovekov ćivot?
Ostali smo samo ogoljeni kosturi,
zavodnici zla, ljubavnici laži.
U čemu onda naći spas
hajde mi kaži!?
Osetiš li suze majke kako
slane kaplju ti na ranu?
Vidiš li oca kako krv crnu
proliva na megdanu?
Sećaš li se brata koji život dade
zarad ovog jadnog postojanja?
Letim nebom grehova
na krilima pokajanja,
zatvaram oči da ne gledam više,
pokrivam uši da ubijem zvuke,
zatvaram usta da pobedim glas,
ima li ikakve veće muke
no od samog sebe tražiti spas?
Vidiš li igde ikakvog grešnika,
osim mene životnog pesnika?

Ah ta ljubav...

Kako znati kada nekog voliš? Kako znati kada si voljen? Kako znati kada ...uf... svašta...Nego, jeste ikada bili u situaciji da nekoga volite a da ne možete to da iskažete, tj. možete ali niste u mogućnosti?! Pre otprilike godinu dana ja sam sebe upetljala u ljubavne jade, hah. Naravno da nisu to bili jadi u početku, ali moralo je da dođe to toga jednom. Bila sam na odmoru sa roditeljima i drugaricom, naravno željna avantura i provoda, išla sam svuda i upoznavala mnoštvo ljudi. I tako jedno veče sticajem okolnosti upoznam i jednog dečka :0) koji me je opčinio (možda čudno zvuči, ali istinito) na prvi pogled. Tu se naravno razvije prijateljstvo i kasnije, tj. ubrzo je to bilo, nešto više. Uopšte tada nisam razmišljala o mogućim posledicama, kada se vratim nazad u svoj grad...samo sam želela da se prepustim osećanjima jer mi je bilo divno i nisam želela da se završi! Tih mesec dana bilo mi je prelepo, nikada do tada nisam osećala takvu potrebu za nekim, takve sličnosti, tako puno leptirića u stomaku kada sam s njim,a osecaja samoće kada nisam, jednostavno sam konačno našla nekoga ko mi potpuno odgovara. Znate ono kada možete da sedite pored nekoga, ništa ne radite i nije vam dosadno, uživate i ako samo ćutite, e pa meni je svaki trenutak bio uživanje. Da li je to ljubav, možda, ma jeste, sigurno jeste neki oblik toga u potpunosti. Ali zar svaka ljubav mora da se završi glupavo?! Dobro, nije se ova završila, koliko sam ja upućena, hehe, ali opet nešto fali kada niste fizički zajedno. Da bi ljubav bila potpuna, potrebno je da sadrži i fizičku isto koliko i duhovnu potrebu. A tako bi sve bilo divno, samo da nema tih glupavih kilometara, brda, planina i reka između!! Mnogo puta osetim užasnu potrebu da popričamo, da mu makar čujem glas ili čisto da znam da misli na mene, ali to toliko puta bude nemoguće da ja samo postanem depresivna. Ne želim da budem jedan od dokaza da veze na daljinu nikada neće funkcionisati!!! Ja sam optimista...i...jedva čekam leto!! :-) E ne volim kada me obuzme patetika.

Maslačak

Danas izlazim iz zgrade, zakoračim napolje kao i svaki dan, uobičajeno, ali osetim da nešto nije isto. Osećala se neka prijatnost u vazduhu, nešto se promenilo. Šetam tako ulicom, misli mi lutaju naravno, prelazim pogledom preko površina i slučajno mi zapadnu za oko žute fleke pobacane po travi. Wau, kako je to izgledalo divno u jednom trenutku. Ne znam zasto, ali tako sam se obradovala, videla sam prve prave tragove proleća!!! Usled svog tog divljenja pade mi na pamet čudna stvar...jesam li ja kao ti cvetići? Celu zimu čekam nekako zatvorena, zarobljena...postojim, ali nisam to ja. Čekam svoj trenutak da zablistam, da pokažem svetu svoju lepotu i važnost! Došlo je proleće i ja sam se, kao maslačak iz pupoljka izvila, postala sam prava ja u pravom svetlu. Prolece, ono čini čuda...stvarno. Volim kada sija sunce, kada se smejemo, kada cveta cveće, nešto se rađa, osećaš da život ide dalje...
I nakon svakog proleća dolazi leto, vrhunac cvetanja, stvaranja...i onda opet se zatvaram u ništavilo, u čauru svojih osećanja. Ne znam da li kod vas ove smene godišnjih doba ostavljaju ovako snažan utisak, ali meni je to velika promena... :)

Iluzija o stvarnosti...

Hm...sve sto ovde budem pisala, sve sto budem pripovedala, mastala, ispovedala se...sve je to deo moje velike iluzije. Iluzije o utopiji sopstvenog zivota. Veciti sam optimista u zivotu, sto bi neki preveli veliki iluzionista, ali neka, covek trazi uvek laksi nacin zivota. Ako je to u snovima i iluziji neka tako bude. Ali sta god da napisem bice samo istina, reci koje se izlivaju iz mojih usta u sklad recenica koje ce ljudi tumaciti. Nadam se da me neko razume. :)

Samo jos zelim na kraju da se zahvalim na pomoci prijateljici Lu...